Laboratorijski stakloduvač

Spajanje različitih staklenih delova aparature ranije se izvodilo pomoću gumenih ili plutanih čepova, ali je njihova hemijska neotpornost predstavljala veliki problem. Iz tog razloga, danas se u ove svrhe uglavnom upotrebljavaju stakleni šlifovi. Šlifovi su precizno izrađeni i fino izbrušeni stakleni delovi, čije su dimenzije standardizovane. Postoje različite vrste šlifova, pri čemu su konusni i kuglasti u najširoj upotrebi. Stakleni spoj sastoji se od para komplementarnih šlifova, tzv. muškog i ženskog šlifa. Prilikom spajanja šlifovanih delova, neophodno je voditi računa da brušene površine budu potpuno neoštećene, čiste, bez tragova prašine ili čvrstih supstanci.

 

Kao što je napomenuto, dimenzije šlifova su standardizovane i označavaju se u formatu A/B, pri čemu A predstavlja širinu najšireg izbrušenog dela šlifa, a B dužinu šlifa. Standardne (evropske) oznake konusnih šlifova koje se najčešće susreću su: 5/13, 7/16, 10/19, 12/21, 14/23, 19/26, 24/29, 29/32, 34/35, 45/40, 60/46, 71/51 i 85/55 i sve ove veličine (ali i neke druge!) imamo na lageru, u većim količinama.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Pored ovih, na lageru postoje i standardni kuglični šlifovi, koji su naročito korisni prilikom rada pod sniženim pritiskom. Dodatna prednost koju pruža upotreba kugličnih šlifova je ta što se postiže izvesna fleksibilnost spoja, pa znatno ređe dolazi do pucanja spoja, usled neravnomerno raspoređenog mehaničkog opterećenja.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

U slučajevima kada je neophodno potpuno zaptivanje šlifovanog spoja (rad pod vakuumom i sl.), brušene površine se pre spajanja podmazuju malom količinom vakuum-masti. Nanošenjem masti na površinu šlifa obrazuje se tanak film između dve brušene površine, čime se obezbeđuje bolje zaptivanje. Vakuum-mast se nanosi u minimalnoj količini, dovoljnoj da ceo šlifovani spoj postane proziran.

 

Prilikom neadekvatne upotrebe, stakleni šlifovi se mogu zaglaviti toliko da je njihovo razdvajanje jako otežano. Blagim udaranjem staklenog dela iznad muškog šlifa ili kratkim, intenzivnim zagrevanjem šlifovanog spoja pomoću plamenika, zaglavljeni šlifovi se često mogu razdvojiti. Naravno, ukoliko se u aparaturi nalazi zapaljiva supstanca, zagrevanje ne dolazi u obzir, pa se moraju koristiti druge tehnike, kao što je upotreba ultrazvučnog kupatila.

 

Za spajanje staklenih aparatura sa gumenim ili plastičnim crevima, kao npr. prilikom povezivanja creva za kondenzator, koriste se rebraste olive. Njihov dizajn je takav da omogućava lakše navlačenje creva na staklo, ali je, sa druge strane, skidanje creva znatno otežano. Time se sprečava da crevo spadne sa olive prilikom rada, što je svakako od značaja za bezbednost prilikom rada.

 

 

 

 

 

 

 

Izuzetno praktičan način spajanja creva sa staklenim delovima aparatura je posredstvom plastične olive sa navojem (slično šrafu), koja se šrafi za stakleni navoj na aparaturi. Na takav način oliva se može u potpunosti najpre fizički odvojiti od aparature, a tek onda na nju navući crevo (ili sa nje skinuti crevo). Povrede pri radu prouzrokovane pucanjem olive usled naprezanja prilikom skidanja/navlačenja creva gotovo se potpuno mogu preduprediti, te se ova vrsta spoja sve češće upotrebljava u modernim laboratorijama.